Naš prvi ples

Hodaš uz mene

i pažljivo pratiš

ritam mog tijela.

Uznemireni ti leptirići

čuvaju stražu sramežljivosti. 

Ne znaš,

ali sviđa mi se to. 

Na mahove me 

oprezno dodirneš.

Vodimo istu nevinu igru 

namještenih slučajnosti. 

Slutimo u šetnji  

koja nas vodi u osamu
 kasnojesenskih boja.  

Ponovno ćeš me  

dodirnuti pri svakom skretanju. 

Ili ću ja tebe, 

naoružana bujicom nebitnih riječi. 

Korake usklađujemo 

s neravninama puteljka, 

a pred nama  

zlatnosmeđa voda miruje. 

Hrabrije sjedaš na klupu 

što bliže meni. 

Sunce prkosi godišnjem dobu 

i miluje nam lica i kosu. 

Izblijedjele nogavice naših traperica 

prate plahe dodire ramenima.  

Svjesni blizine 

nervozno razmišljamo  

obavijeni sporom plimom bliskosti. 

Šutnja obuhvaća jezero i
 preuzima trenutak. 

Imaš blage oči, 

smeđe poput klupe. 

Ne znam  

što je s tvojim leptirima. 

Moji su zaspali. 

Navire bujica  

u pogledu od nekoliko 

sekundi. 

Uranjamo u piruetu 

prvog poljupca istražujući  

mekoću i hrapavost usana. 

Suhe su jer ih ne otvaramo. 

Ramena i ruke 

miruju neopterećeni  

“slučajnim” pokretima. 

Sunce je s nama. 

(I ne razmišljam 

o školskoj torbi.)