"Kako je tužno, čini mi se, što čovek nije bivao svestan svojih najlepših trenutaka u životu. U tim trenucima obično neskromno svoju sreću smatra tek jednim od stepenika ka nekom vrhuncu, koji tek treba da mu se dogodi. Na kraju, kad spozna da posle tog stepenika ne ide nikud više, može samo da žali što se uludo nadao boljem i još lepšem stepeniku i što makar trenutak nije proživeo sa svešću o njegovoj punoći i konačnosti.
S druge strane, kad bi mu neko sveznajući nagovestio tu kulminaciju rečima - ovo će ti biti najsrećniji trenuci u životu - da li bi umeo više da im se raduje, ili bi, zbog toga, postao nesrećniji, pronalazio u svojoj najvećoj životnoj sreći mane i nesavršenosti, usput shvatajući da se boljem od toga više ne može nadati?
Valjda je bogom dano neznanje o tom trenutku bolji izbor, jer ipak ostavlja prostor za nadu. Ma kako nerealna ona bila.
Jednom mi je, u rano jutro, iguman nikšićkog manastira, stari Koprivica, nazdravio rečima:
'Dabogda se cijeli život penjao uz brdo i da Bog da jaki da NIKAD na vrh ne izađeš!'
U prvom trenu beh zatečen, kao da čuh kletvu, a onda shvatih plemenitost želje. S vrha se nema kud više, može samo nadole."
Nema komentara:
Objavi komentar